Vikend kupovina – TVOJA priča!
Fascinira me vikend jutarnja kupovina u lokalnim prodavnicama u komšiluku. Kao što je nekada bio korzo, sada su to lokalni dućani, mesare i pijaca gde uvek sretneš nekog poznatog i izdivanite se kao da se niste videli 100 godina, a viđate se skoro svaki dan.
Pre neki dan, tačnije u nedelju, otišao sam u jednu takvu kupovinu. U blizini moje kuće u Futogu, nalazi se jedna dobro snabdevena kombinovana mesara-samousluga. Kao prava glava porodice pre odlaska u obilazak parohije, pitao sam ženu šta treba da se kupi u radnji kako bi ona pripremila ručak za taj dan i veći deo naredne sedmice.
Navela je sledeće:
- 7 do 8 svinjskih šnicli od vrata (dobila je novi recept od koleginice sa posla, pa ako ne uspe imaće dovoljno da napravi drugo jelo :-)),
- 500 g mlevenog mesa,
- 700 g močinga (U Futogu ga tako zovemo. To je veoma sočno meso sa cevanice juneta. Supa i gulaš od toga su neprevaziđeni.),
- Novine,
- Hleb,
- Ubrus,
- Tikvice i
- Neskvik za dete
Sve sam ja to lepo zapamtio, pokupio ćerku i krenuo. Inače nisam napomenuo da je nedelja pijačni dan u Futogu (To je tako u selima. Imaš uvek jedan pijačni dan u sedmici.) Iz tog razloga, odlučio sam da osećaj pijačne gužve podelim sa svojom ćerkom i da joj pokažem kako to izgleda.
Ona je bila oduševljena. Gomila ljudi koji stoje iza nekih „stolova“ (tezgi prim. aut.) sa raznim stvarima na njima i viču. Neki te čak i zovu. Iako te ni ne znaju. Ali novac zbližava ljude. 🙂 Kafane pune ljudi. Svako se svakome javlja. Prozbori po koju i nastavi dalje. Neki se cenkaju. Neki biraju lubenice, paprike, patlidžan… Ali ono što je mojoj ćeri zapalo najviše za oko su tri male plastične stolice. Pogledala me je i rekla: „Tata, ja bi’ da mi kupiš ovo za mene i moje sestle“. I kako da je odbijem?! Da pokušam da vam opišem njen pogled i boju glasa je nemoguće. Nisam mogao da je odbijem. U tom momentu se kao nindža niotkuda pojavila žena koja je krenula da hvali i nudi te stolice. Nije bilo potrebe. Mi smo već odlučili. Cena je bila svakako simblična ali radost i sreća moga deteta nema cenu.
Oduševio me je i način razmišljanja moje ćere. Nije tražila samo za sebe nego i za sestre. Koje su pak sestre od rodjenog strica, a ona ima samo 3 godine. Srce tatino. 🙂
Platili smo te stolice i krenuli dalje. Otišli smo u obližnju burekdžinicu „Pobeda“ (to nije pekara nego stara specijalizovana radnja za prodaju najboljeg bureka u Srbiji i šire). Dok sam ja stojao i čekao u redu, ćera je već počela sa svojim performansima i privlačenjem nove publike. Svakome ko je ušao u lokal je detaljno objasnila celu genezu svojih kupljenih stolica. Tačno je pokazivala koja je za koga namenjena. Naravno, to je sve bilo začinjeno sa još gomilom njenih digresivinih upadica. To je išlo do te mere da je čak i gazdarica iz kuhinje došla da vidi ko to priča i da joj se javi.
Moram da naglasim da sam ozbiljno zabrinut za bezbednost svoje ćerke. Kada god obavi svoj performans, a to radi uvek, reakcije njene „publike“ budu: „Jao šećeru, poješću te.“ ili „Ma ima da te ukradem tako slatku i brbljivu.“. 🙂
I konačno stižemo u našu lokalnu mesaru-samouslugu. Dobro poznato osoblje. Još poznatiji mesar, koji oštri noževe i ljupkim glasom se javlja: „Dobar dan. Izvoli komšo.“ Razmenili smo koju i taman da krenem da izgovaram šta mi sve treba naleti drugi komšija. „Pa de si kooooooomšo?! Kako si? Šta ima?“, kaže meni. Dok sam ja tu njemu odgovarao i naravno ista pitanja postavio, stvorila se gužva. Mesar sa sveže naoštrenim nožem čeka dok ljudi iza mene me posmatraju i nadaju se da ću konačno završiti sa pričom i naručiti šta mi treba. Shvativši, jer naravno mi muškarci ne možemo da radimo dve stvari u isto vreme, da pričamo i pratimo situaciju oko sebe, na brzinu sam rekao da mi treba 700 g močinga, pola kile mlevenog mesa i 8 šnicli od svinjskog vrata. Dok je mesar sekao močing na kockice, komša me je i dalje zapitkivao, a ja sam i dalje odgovorao. Kada je stavio meso na vagu, primetio sam da tu ima pola kilograma, a ne onoliko koliko meni treba. Zamolio sam ga da doda još 200 grama. U tom momentu mogao sam da osetim poglede ljudi iza mene. Verujem da su bili oštri. 🙂 Nakon toga mesar je samleo 700 g mesa i pitao: „Da li je to to komšo?“. Naravno meni je trebalo 500 g ali da ne bih dobio batine od ostalih rekao sam: „Ma opušteno matori. Poješće se.“ Brzo sam zgrabio meso i otišao dalje da pokupujem sve što mi je rečeno. Naglašavam „brzo“ ne samo zbog negodovanja ostalih mušterija, nego i da ne zaboravim nešto da kupim od navedenog. Ako bih zaboravio, u tom slučaju makljaža mi ne gine kod kuće. 🙂
Ne brinite. Nisam ništa zaboravio. Sve sam kupio i bilo je u redu. Spasao sam živu glavu.
Ali, poenta ove priče je u tome da ili idite u dućane gde nema komšija kako se ne bi zadržavali i izlagali „opasnostima“ da vas prebiju ostale mušterije zbog raspričavanja ili se dobro obučite za vikend jutarnju kupovinu u lokalnoj mesari i samousluzi uz nekog ko ima dugogodišnje iskustvo. 🙂
U Novom Sadu
10.08.2015. god.
Jovan Vignjević